Category: Intervjui

Kao life kouč, kako bi se reklo vodič kroz život, Branka Stanković je u stvari neko ko u svom radu usmerava ljude da budu u skladu sami sa sobom u okviru tretmana koji spada u energetsku psihologiju. Kao supruga Lava Geršmana, diplomiranog  psihologa, poznatijeg kao diplomirani beli mag, koji dvadeset godina kod nas već ljudima pomaže na način na koji je njima dostupan i najjednostavniji, preko Tarot karata, Branka je krenula drugim putem da pomaže ljudima.

Šta je tačno life kouč?

Kouč je pomoćnik na putu do ostvarenja cilja. Svejedno je o ćemu se radi, jer zadatak kouča nije da poznaje teren, nego put. Tema može da bude bukvalno sve što se dešava u životu, od rešavanja velikog problema do ostvarivanja velikih želja.

Za šta ste vi kouč?

Ja sam kouč za rast i radost. Zvanično sam NLP i WingWave kouč i praktičar rekonekcije, ali najviše radim energetski koučing. To znači da umesto mnogo reći i razgovora koristim energetsko polje i tražim najkraći i najbrži put, bez suvišnih zadržavanja.

Bavite se pitanjem duše. Šta je za vas duša?

Ja dušu vidim kao mesto na kome se sastaju Bog i čovek. Tu se sva Božja radost i znanje prepliću sa ljudskom patnjom i neznanjem. Moj zadatak je da u njoj ponovo nastane radosni mir, a to se dogodi brzo, Čim ono što je u životu najvažnije dobije pažnju koja je bila poklanjana nećemu manje važnom. Odmah se sve uredi i dalje nastavlja da se uredjuje samo. Ja više nisam potrebna.

Kako ljudima objasniti da su oni odgovorni za svoje osećanje sreće ili tuge?

Ne bavim se objašnjenjima, to je često jalov put, a i dosadan je. Radim na doživljaju jer je to način koji je vrlo živ i uspešan.

Da li  je stanje naše duše glavni pokretač i radosti i bola?

Jeste. Radost i bol nastaju u duši, ali mi ih odmah povezujemo sa nečim spoljašnjim. I tako živimo ulazeći u razne poduhvate ne bismo li namamili ili zaobišli sreću i nesreću, dok se za to vreme glavna radnja odvija u nama samima. Sve što nam se dogodi i sve što je naš odgovor na to što nam se dogodi slika je nas samih. Ako nam treba drugačiji odraz u ogledalu, ne pomaže ogledalo. Pomaže drugačiji pogled na sebe!

Kako dolazite do saznanja šta je uzrok bola?

Pitam da bih saznala kako moj klijent vidi sebe i svoju situaciju i kuda bi da krene. Istovremeno gledam i ja i pokušavam da proširim sliku i uključim sve što je iskljućeno, jer baš iz tog isključivanja dolaze teškoće.

Da li se uvek poklapa vaše saznanje sa onim što vam pacijent kaže o sebi?

Ne poklapa se, a i ne treba. Moj prvi zadatak je da primetim ono što moj klijent ne primećuje i po tome se moj i njegov pogled razlikuju. Odatle počinje rešenje.

Da li svako od nas ima svoju životnu priču u kojoj se pronalaze različiti razlozi za bol i tugu?

Da, svako ima svoju priču, ali razlog za bol je uvek suštinski isti. To je ubećenje da je komadić istine koji je nama dostupan isto što i cela istina. Odatle se onda rećaju nizovi novih ubećenja koja se oslanjaju jedna na druga, uvezuju, nadogradjuju i prave kuršlus. Svako ko doće kod mene zna da nešto ne zna i da mu je potrebno nešto novo. Ne mora da zna šta je to. Nema veze, i ovo je dovoljno za odličan početak!

Ali, ljudi dolaze i zato što im je dobro, pa hoće još bolje. To su oni koji umeju, samo su im neki zalogaji preveliki. Onda malo žvaćemo zajedno. Isto odlično!

Mogu li samo molitva, post pomoći i koliko religija ima veze sa procesom prođišćenja duše s stanovišta vašeg načina rada?

Ja nisam vešta u pitanjima religije. Ona je deo mog porekla i ja je takvu volim. Moj odnos sa Bogom se sam razvio u neku neposrednost koja i dalje tako teće.

Molitva i post i razni drugi načini koje religija predlaže kao lek za dušu sigurno pomažu. Verovatno je tu najvažnije kako čovek doživljava Boga i sebe u odnosu na njega. Ja sam neko vreme koristila molitve u svom koučingu. I dalje ih koristim, ali su to sada postale molitve bez reći.

Da li negde u svom načinu rada odstupate npr. od onoga što crkva propoveda?

Nije mi cilj da odstupam, ali bude i toga, jer kada mi ne ide moram da naćem bolje. Na primer, ne mislim da duša može da se isprlja i da postoji potreba da se čisti. Umesto toga, umesto suda i gorkog leka, ja idem putem razumevanja, poštovanja bez obzira na sve, prihvatanja i obujmljivanja svega s  jednakom naklonošću. čovekov greh, čije su posledice uvek gorke, ali koji je uvek samo obična ljudska greška, već je sam sebi kazna.  Da bi se nešto popravilo, dovoljno je imati milosti prema svima, pa i prema sebi. Ta milost je neprevazićeni i univerzalni lek.

Postići mir u duši i radost je izgleda najteže. Kako to postići?

Paradoks je da ono što izgleda najteže bude zapravo najlakše. Mir i radost su već tu, oni su prirodno stanje duše. Nije potrebno ispuniti nikakve uslove, nije potrebno ništa ni biti, ni uraditi da bi se do njih došlo. Naprotiv, ono što pravimo od sebe i ono što radimo deli nas od mira i radosti. Ja znam da se to ne vidi i da mi se ne može verovati na reć, ali znam i da je malo potrebno da bi čovek to sam doživeo. Bez sopstvenog ponovljenog doživljaja nema opuštanja i nema igre  u ritmu koji postaje sve radosniji. Moj zadatak je da se mom klijentu takvo iskustvo dogodi uprkos svim pretpostavkama da ne može.

Branka je veliki ljubitelj životinja

Kako se odupreti kompromisima i treba li ih praviti?

Ako kompromis shvatimo kao priliku da se prilagodimo da bismo ipak dobili (možda manje od onoga što smo na početku zamislili) sve je u redu. Samo što nije problem kompromis, nego naš promašaj u očekivanju da ćemo dobiti ono što na kraju ne dobijemo. Onda nam preostaje da se izveštimo u procenjivanju, a ne u odupiranju. Bez prilagođavanja nema igre, nema rasta i nema uspeha.

Da li je bilo koja vrsta potčinjavanja tučoj volji problem u poslovnim i ljubavnim odnosima?

Potčinjavanje je već druga priča. Sa jedne strane, ono je uslov koji nam postavlja svaki sistem, ne pitajuči nikog ništa. Ali avaj, to se onda preslikava na sve odnose: ili ćemo se potčiniti – ili nećemo pripadati. Sa druge strane, da bismo se potčinili nećijoj volji, bilo čijoj, moramo da odustanemo od sopstvene istine, a baš ona nam je čvrsto tlo pod nogama. Nadrljaćemo. Koliko god budemo dobili, još više ćemo izgubiti.

I šta onda da radimoć Ako moramo, pristanemo da se potčinimo telom, ali ne i dušom. Duša sme da se potčini samo Bogu!

Mnogi ne mogu da se oslobode tužnih ili traumatičnih događaja iz prošlosti. Kako to postižete kao life kouč ?

Da počnemo od razlike izmeću događaja i doživljaja. Sam događaj, koliko god značajan, je samo događaj. Ne može da boli. Ono što boli je način na koji taj događaj doživljavamo. Da bismo mogli drugačije da ga vidimo, tako da boli manje ili da ne boli uopšte, ili čak da se preobrati u razlog za sreću, prvo nam je neophodno nešto što zaceljuje rane i gasi bol. To nešto, bezimeno, svako nosi u srcu, ali ga svako ne prepoznaje. Moj zadatak je da čovek uspe da ga primi. Kada se to dogodi, sve je rešeno. Odmah se prirodno menja znaćenje događaja i zajedno sa ovom promenom gasi se bol. A onda se menja sve po redu, dokle treba.

Koliko je potrebno vremena u radu sa klijentima da bi oni to shvatili i prihvatili ?

Sa nekim ljudima ovaj poduhvat se odvija iznenaćujuće brzo i lako, a sa nekima stvarno sporo i teško. Nekada se osećam kao da čoveku koji skapava od žeđi ne mogu da dodam čašu vode, jer on ne prepoznaje da je voda tu, nego je stalno traži tamo gde je zamislio da je ima, a nema je. I onda me ta moja nemoć primorava da nalazim nove metode, još direktnije, još suštinskije, što nezavisnije od bola. Srećom, ima ih. Srećom, čovek je ćudo!

Ako neko živi u nesrećnom braku ili vezi i radi na sebi a drugi partner odbija da to učini ili da doće bilo do vas ili do psihoterapeuta, da li će se partnerova promena odraziti i na njega?

Odnos nije samo odnos, nego je i sam živ, kao novo biće. On govori sve o nama i otkriva svašta što bi inaće moglo da ostane sakriveno. Kada se jedno od nas menja, menja se odnos, a onda on menja onog drugog, bez pitanja i bez dozvole. Istovremeno, tog drugog menja već i promenjena vibracija onog prvog. Na neki smešan način, to nije pristojno i nije teško razumeti kada se taj drugi opire i žali, čak i bori. Primoran je da se prilagođava, hteo on to ili ne. Ali, takav je rizik svakog odnosa, tog dragocenog bića koje nastaje i nikada ne nestaje.

Šta je onda sa raskidom?

Odnosi se ne završavaju, samo se menjaju. Njihov život nadilazi ljudsko telo i vek. Dakle, pogledajte dobro onog drugog. Na njemu će se lepo videti vaše stvarne promene.

Mogu li se fizičke bolesti sprećiti pravilnim usmeravanjem kako da se čovek bavi sobom i svojim duševnim stanjem?

Naravno, to je najbolji način. Duša i telo su isto. Telo je materijalni izraz duše. Kroz bolesno telo duša vapi, zove upomoć! Porućuje da čovek ?ini nešto što je povrećuje i preko bolesti ga zove da se preispita i promeni. Zato se pojavljuje sve više metoda koji se bave dušom, a od kojih ozdravljuje telo. Umesto posmatranja ljudskog bića mehanički, po delovima, čovek se vidi kao celina i deo veće celine, one koja je umela da ga stvori i koja ume trenutno od svega da ga izleči. Sprečavanje i lečenje bolesti bez bavljenja telom postaje normalna stvar.

Mnogi misle da su egzistencijalni problemi najbitniji i kada bi ih rešili sve bi bilo drugačije, bili bi srećni. Da li vi u praksi dolazite do tog zaključka ?

Ne, ne! Redosled pravi svu razliku. Svi smo mi istovremeno i duša i telo, dve dimenzije istog. Telo galami i silovito zahteva svoje, a duša je tiha. I tako se lako prevarimo i pohitamo da opslužimo prvo telo. Šta ćemo, zarobljenici smo svojih potreba.

Na kraju, nisu nesrećni oni koji nemaju, nego oni koji daju prvo telu, pa posle duši. Niti su srećni oni koji imaju, nego oni koji greju prvo dušu, pa posle telo.

Svako od nas stoji pred istom zagonetkom: Kako da saćuva i dušu i telo kad mora da izabere ili jedno ili drugo? Bez tela nema života, a bez duše je život hod po mukama. Ja bih volela da mi uvek uspeva da izaberem dušu.

Pošto živimo u svetu koji je prvenstveno materijalno orijentisan, i pošto se novcem ne može kupiti svoja sreća ali se može sebi priuštiti sreća time što usrećujemo druge, da li je odnos prema novcu i naše ulaganje energije u zaradu bitno za stanje naše duše ?

Ako je za sreću potrebno nešto iz materijalnog sveta, onda se ta sreća kupuje, svejedno za koga. Zakon razmene energije. Kada nam je važnije ono čega spolja nema, sreću moramo da naćemo kroz sebe. Za prvo nam je potreban novac, za drugo nam nije potrebno ništa. I opet je naglasak na redosledu. Šta je važnije?

Zarađivanje traži energiju, tu nema zbora. Duša  se puni i raduje kada čovek radi s dušom. Ona se skuplja i hladi kada čovek radi samo zbog sebe i svojih.

Kako da se odbranimo od energetskih vampira, onih kojima smo stalno na usluzi, koji nas koriste za neke svoje ciljeve, koji manipulišu nama ?

Svet nije samo opasan, on je svakakav, a ljudi su nam najzna?ajniji deo tog sveta. čoveku ide uz manipulaciju ko patka uz vodu. I svi mi u njoj plivamo. Odbrana i zaštita su samo deo te manipulacije.

Ja ne mislim da ima spoljašnjih neprijatelja. Sve što vidimo u drugima govori nam o nama. Od čega onda da se branimoć

Da li je bolje raditi individualne ili porodične terapije. Npr.mama i ćerka tata i sin ili mama i sin i sl. Da li prepoznate ko je “nosilac” problema i kako to rešavate ?

“Nosilac” se sam pokaže, a ja problem rešavam tako što porodi?ne energetske tokove koji su skrenuli u ćorsokake ponovo povezujem sa glavnim tokom. To je ona energija koja se prenosi na sve članove. Ne postoji problem koji ima pojedinac, a koji istovremeno nije izraz problema njegove grupe. Ili: nema ličnog problema, svaki je zajednički. On može da se rešava tamo odakle potiče – kroz sistem odnosa, a može i tamo gde se vidi – sa samim čovekom. Sve ima smisla.

Kako nema pojedinačnog problema, tako nema ni pojedinačnog rešenja. Rešenje je rešenje za sve!

Mogu li se pomoću Vaše metode lečiti alkoholizam i narkomanija?

Ja radim na nivou energija i na nivou informacija, gde sve može. To zvuči nemoguće jer smo naučeni da razmišljamo u ograničenjima koja zapravo ne postoje. Granica je u nama samima, u načinu na koji posmatramo svet, sebe i situaciju u kojoj se nalazimo. I alkoholizam, i narkomanija, i neizlečive bolesti, i sve drugo što čoveku teško pada, predstavlja nesrećnu grešku u poimanju onoga što je u životu najpotrebnije. Samo grešku. Ta zalutalost se neverovatno lako ispravlja čim se čovek poveže sa isceljujućim tokom čiste životne energije.

Da li oni koji imaju probleme te vrste uopšte hoće da sarađuju?

Njihov dolazak je već saradnja. Ali nije im uopšte lako da poveruju da za njih postoji drugačiji život. Još je teže zato što ni svet sa kojim žive ne može u to da poveruje.

Da li je bezgranična ljubav, strpljenje i razumevanje onog drugog ma ko to bio jedan od najjednostavnijih načina da se uspostavi harmoničan odnos?

Strpljenje i razumevanje su važni u svakom odnosu. A bezgranična ljubav je iznad čoveka, ne može on da je dosegne. Najviše što može, to je da voli kako zna i ume i da tu ljubav čuva po svaku cenu. Tako mu se duša otvara da kroz nju zablista bezgranična ljubav. Ali bezgranična ljubav ne može ničemu da služi, jer je ona iznad svega. Čim je uložimo u neki cilj, mi je ograničimo i zato izgubimo. A bez nje čovek ostaje nesrećna tvorevina u stalnoj potrazi za srećom.

Najjednostavniji i najlepši način da se živi jeste da se voli. Možemo da volimo tako da ljubav služi nama, a možemo da volimo i tako što ćemo mi služiti ljubavi. To su dva sveta. Kada nam ovo drugo poče za rukom, ceo život je ljubav. Tada sve što postoji volimo jer drugačije niti hoćemo, niti možemo.

Razgovor vodila: Jasminka Holclajtner

Kao life kouč, kako bi se reklo vodič kroz život, Branka Stanković je u stvari neko ko u svom radu usmerava ljude da budu u skladu sami sa sobom u okviru tretmana koji spada u energetsku psihologiju. Kao supruga Lava Geršmana, diplomiranog  psihologa, poznatijeg kao diplomirani beli mag, koji dvadeset godina kod nas već ljudima pomaže na način na koji je njima dostupan i najjednostavniji, preko Tarot karata, Branka je krenula drugim putem da pomaže ljudima.

Šta je tačno life kouč?

Kouč je pomoćnik na putu do ostvarenja cilja. Svejedno je o ćemu se radi, jer zadatak kouča nije da poznaje teren, nego put. Tema može da bude bukvalno sve što se dešava u životu, od rešavanja velikog problema do ostvarivanja velikih želja.

Za šta ste vi kouč?

Ja sam kouč za rast i radost. Zvanično sam NLP i WingWave kouč i praktičar rekonekcije, ali najviše radim energetski koučing. To znači da umesto mnogo reći i razgovora koristim energetsko polje i tražim najkraći i najbrži put, bez suvišnih zadržavanja.

Bavite se pitanjem duše. Šta je za vas duša?

Ja dušu vidim kao mesto na kome se sastaju Bog i čovek. Tu se sva Božja radost i znanje prepliću sa ljudskom patnjom i neznanjem. Moj zadatak je da u njoj ponovo nastane radosni mir, a to se dogodi brzo, Čim ono što je u životu najvažnije dobije pažnju koja je bila poklanjana nećemu manje važnom. Odmah se sve uredi i dalje nastavlja da se uredjuje samo. Ja više nisam potrebna.

Kako ljudima objasniti da su oni odgovorni za svoje osećanje sreće ili tuge?

Ne bavim se objašnjenjima, to je često jalov put, a i dosadan je. Radim na doživljaju jer je to način koji je vrlo živ i uspešan.

Da li  je stanje naše duše glavni pokretač i radosti i bola?

Jeste. Radost i bol nastaju u duši, ali mi ih odmah povezujemo sa nečim spoljašnjim. I tako živimo ulazeći u razne poduhvate ne bismo li namamili ili zaobišli sreću i nesreću, dok se za to vreme glavna radnja odvija u nama samima. Sve što nam se dogodi i sve što je naš odgovor na to što nam se dogodi slika je nas samih. Ako nam treba drugačiji odraz u ogledalu, ne pomaže ogledalo. Pomaže drugačiji pogled na sebe!

Kako dolazite do saznanja šta je uzrok bola?

Pitam da bih saznala kako moj klijent vidi sebe i svoju situaciju i kuda bi da krene. Istovremeno gledam i ja i pokušavam da proširim sliku i uključim sve što je iskljućeno, jer baš iz tog isključivanja dolaze teškoće.

Da li se uvek poklapa vaše saznanje sa onim što vam pacijent kaže o sebi?

Ne poklapa se, a i ne treba. Moj prvi zadatak je da primetim ono što moj klijent ne primećuje i po tome se moj i njegov pogled razlikuju. Odatle počinje rešenje.

Da li svako od nas ima svoju životnu priču u kojoj se pronalaze različiti razlozi za bol i tugu?

Da, svako ima svoju priču, ali razlog za bol je uvek suštinski isti. To je ubećenje da je komadić istine koji je nama dostupan isto što i cela istina. Odatle se onda rećaju nizovi novih ubećenja koja se oslanjaju jedna na druga, uvezuju, nadogradjuju i prave kuršlus. Svako ko doće kod mene zna da nešto ne zna i da mu je potrebno nešto novo. Ne mora da zna šta je to. Nema veze, i ovo je dovoljno za odličan početak!

Ali, ljudi dolaze i zato što im je dobro, pa hoće još bolje. To su oni koji umeju, samo su im neki zalogaji preveliki. Onda malo žvaćemo zajedno. Isto odlično!

Mogu li samo molitva, post pomoći i koliko religija ima veze sa procesom prođišćenja duše s stanovišta vašeg načina rada?

Ja nisam vešta u pitanjima religije. Ona je deo mog porekla i ja je takvu volim. Moj odnos sa Bogom se sam razvio u neku neposrednost koja i dalje tako teće.

Molitva i post i razni drugi načini koje religija predlaže kao lek za dušu sigurno pomažu. Verovatno je tu najvažnije kako čovek doživljava Boga i sebe u odnosu na njega. Ja sam neko vreme koristila molitve u svom koučingu. I dalje ih koristim, ali su to sada postale molitve bez reći.

Da li negde u svom načinu rada odstupate npr. od onoga što crkva propoveda?

Nije mi cilj da odstupam, ali bude i toga, jer kada mi ne ide moram da naćem bolje. Na primer, ne mislim da duša može da se isprlja i da postoji potreba da se čisti. Umesto toga, umesto suda i gorkog leka, ja idem putem razumevanja, poštovanja bez obzira na sve, prihvatanja i obujmljivanja svega s  jednakom naklonošću. čovekov greh, čije su posledice uvek gorke, ali koji je uvek samo obična ljudska greška, već je sam sebi kazna.  Da bi se nešto popravilo, dovoljno je imati milosti prema svima, pa i prema sebi. Ta milost je neprevazićeni i univerzalni lek.

Postići mir u duši i radost je izgleda najteže. Kako to postići?

Paradoks je da ono što izgleda najteže bude zapravo najlakše. Mir i radost su već tu, oni su prirodno stanje duše. Nije potrebno ispuniti nikakve uslove, nije potrebno ništa ni biti, ni uraditi da bi se do njih došlo. Naprotiv, ono što pravimo od sebe i ono što radimo deli nas od mira i radosti. Ja znam da se to ne vidi i da mi se ne može verovati na reć, ali znam i da je malo potrebno da bi čovek to sam doživeo. Bez sopstvenog ponovljenog doživljaja nema opuštanja i nema igre  u ritmu koji postaje sve radosniji. Moj zadatak je da se mom klijentu takvo iskustvo dogodi uprkos svim pretpostavkama da ne može.

Kako se odupreti kompromisima i treba li ih praviti?

Ako kompromis shvatimo kao priliku da se prilagodimo da bismo ipak dobili (možda manje od onoga što smo na početku zamislili) sve je u redu. Samo što nije problem kompromis, nego naš promašaj u očekivanju da ćemo dobiti ono što na kraju ne dobijemo. Onda nam preostaje da se izveštimo u procenjivanju, a ne u odupiranju. Bez prilagođavanja nema igre, nema rasta i nema uspeha.

Da li je bilo koja vrsta potčinjavanja tučoj volji problem u poslovnim i ljubavnim odnosima?

Potčinjavanje je već druga priča. Sa jedne strane, ono je uslov koji nam postavlja svaki sistem, ne pitajuči nikog ništa. Ali avaj, to se onda preslikava na sve odnose: ili ćemo se potčiniti – ili nećemo pripadati. Sa druge strane, da bismo se potčinili nećijoj volji, bilo čijoj, moramo da odustanemo od sopstvene istine, a baš ona nam je čvrsto tlo pod nogama. Nadrljaćemo. Koliko god budemo dobili, još više ćemo izgubiti.

I šta onda da radimoć Ako moramo, pristanemo da se potčinimo telom, ali ne i dušom. Duša sme da se potčini samo Bogu!

Mnogi ne mogu da se oslobode tužnih ili traumatičnih događaja iz prošlosti. Kako to postižete kao life kouč ?

Da počnemo od razlike izmeću događaja i doživljaja. Sam događaj, koliko god značajan, je samo događaj. Ne može da boli. Ono što boli je način na koji taj događaj doživljavamo. Da bismo mogli drugačije da ga vidimo, tako da boli manje ili da ne boli uopšte, ili čak da se preobrati u razlog za sreću, prvo nam je neophodno nešto što zaceljuje rane i gasi bol. To nešto, bezimeno, svako nosi u srcu, ali ga svako ne prepoznaje. Moj zadatak je da čovek uspe da ga primi. Kada se to dogodi, sve je rešeno. Odmah se prirodno menja znaćenje događaja i zajedno sa ovom promenom gasi se bol. A onda se menja sve po redu, dokle treba.

Koliko je potrebno vremena u radu sa klijentima da bi oni to shvatili i prihvatili ?

Sa nekim ljudima ovaj poduhvat se odvija iznenaćujuće brzo i lako, a sa nekima stvarno sporo i teško. Nekada se osećam kao da čoveku koji skapava od žeđi ne mogu da dodam čašu vode, jer on ne prepoznaje da je voda tu, nego je stalno traži tamo gde je zamislio da je ima, a nema je. I onda me ta moja nemoć primorava da nalazim nove metode, još direktnije, još suštinskije, što nezavisnije od bola. Srećom, ima ih. Srećom, čovek je ćudo!

Ako neko živi u nesrećnom braku ili vezi i radi na sebi a drugi partner odbija da to učini ili da doće bilo do vas ili do psihoterapeuta, da li će se partnerova promena odraziti i na njega?

Odnos nije samo odnos, nego je i sam živ, kao novo biće. On govori sve o nama i otkriva svašta što bi inaće moglo da ostane sakriveno. Kada se jedno od nas menja, menja se odnos, a onda on menja onog drugog, bez pitanja i bez dozvole. Istovremeno, tog drugog menja već i promenjena vibracija onog prvog. Na neki smešan način, to nije pristojno i nije teško razumeti kada se taj drugi opire i žali, čak i bori. Primoran je da se prilagođava, hteo on to ili ne. Ali, takav je rizik svakog odnosa, tog dragocenog bića koje nastaje i nikada ne nestaje.

Šta je onda sa raskidom?

Odnosi se ne završavaju, samo se menjaju. Njihov život nadilazi ljudsko telo i vek. Dakle, pogledajte dobro onog drugog. Na njemu će se lepo videti vaše stvarne promene.

Mogu li se fizičke bolesti sprećiti pravilnim usmeravanjem kako da se čovek bavi sobom i svojim duševnim stanjem?

Naravno, to je najbolji način. Duša i telo su isto. Telo je materijalni izraz duše. Kroz bolesno telo duša vapi, zove upomoć! Porućuje da čovek ?ini nešto što je povrećuje i preko bolesti ga zove da se preispita i promeni. Zato se pojavljuje sve više metoda koji se bave dušom, a od kojih ozdravljuje telo. Umesto posmatranja ljudskog bića mehanički, po delovima, čovek se vidi kao celina i deo veće celine, one koja je umela da ga stvori i koja ume trenutno od svega da ga izleči. Sprečavanje i lečenje bolesti bez bavljenja telom postaje normalna stvar.

Mnogi misle da su egzistencijalni problemi najbitniji i kada bi ih rešili sve bi bilo drugačije, bili bi srećni. Da li vi u praksi dolazite do tog zaključka ?

Ne, ne! Redosled pravi svu razliku. Svi smo mi istovremeno i duša i telo, dve dimenzije istog. Telo galami i silovito zahteva svoje, a duša je tiha. I tako se lako prevarimo i pohitamo da opslužimo prvo telo. Šta ćemo, zarobljenici smo svojih potreba.

Na kraju, nisu nesrećni oni koji nemaju, nego oni koji daju prvo telu, pa posle duši. Niti su srećni oni koji imaju, nego oni koji greju prvo dušu, pa posle telo.

Svako od nas stoji pred istom zagonetkom: Kako da saćuva i dušu i telo kad mora da izabere ili jedno ili drugo? Bez tela nema života, a bez duše je život hod po mukama. Ja bih volela da mi uvek uspeva da izaberem dušu.

Pošto živimo u svetu koji je prvenstveno materijalno orijentisan, i pošto se novcem ne može kupiti svoja sreća ali se može sebi priuštiti sreća time što usrećujemo druge, da li je odnos prema novcu i naše ulaganje energije u zaradu bitno za stanje naše duše ?

Ako je za sreću potrebno nešto iz materijalnog sveta, onda se ta sreća kupuje, svejedno za koga. Zakon razmene energije. Kada nam je važnije ono čega spolja nema, sreću moramo da naćemo kroz sebe. Za prvo nam je potreban novac, za drugo nam nije potrebno ništa. I opet je naglasak na redosledu. Šta je važnije?

Zarađivanje traži energiju, tu nema zbora. Duša  se puni i raduje kada čovek radi s dušom. Ona se skuplja i hladi kada čovek radi samo zbog sebe i svojih.

Kako da se odbranimo od energetskih vampira, onih kojima smo stalno na usluzi, koji nas koriste za neke svoje ciljeve, koji manipulišu nama ?

Svet nije samo opasan, on je svakakav, a ljudi su nam najzna?ajniji deo tog sveta. čoveku ide uz manipulaciju ko patka uz vodu. I svi mi u njoj plivamo. Odbrana i zaštita su samo deo te manipulacije.

Ja ne mislim da ima spoljašnjih neprijatelja. Sve što vidimo u drugima govori nam o nama. Od čega onda da se branimoć

Da li je bolje raditi individualne ili porodične terapije. Npr.mama i ćerka tata i sin ili mama i sin i sl. Da li prepoznate ko je “nosilac” problema i kako to rešavate ?

“Nosilac” se sam pokaže, a ja problem rešavam tako što porodi?ne energetske tokove koji su skrenuli u ćorsokake ponovo povezujem sa glavnim tokom. To je ona energija koja se prenosi na sve članove. Ne postoji problem koji ima pojedinac, a koji istovremeno nije izraz problema njegove grupe. Ili: nema ličnog problema, svaki je zajednički. On može da se rešava tamo odakle potiče – kroz sistem odnosa, a može i tamo gde se vidi – sa samim čovekom. Sve ima smisla.

Kako nema pojedinačnog problema, tako nema ni pojedinačnog rešenja. Rešenje je rešenje za sve!

Mogu li se pomoću Vaše metode lečiti alkoholizam i narkomanija?

Ja radim na nivou energija i na nivou informacija, gde sve može. To zvuči nemoguće jer smo naučeni da razmišljamo u ograničenjima koja zapravo ne postoje. Granica je u nama samima, u načinu na koji posmatramo svet, sebe i situaciju u kojoj se nalazimo. I alkoholizam, i narkomanija, i neizlečive bolesti, i sve drugo što čoveku teško pada, predstavlja nesrećnu grešku u poimanju onoga što je u životu najpotrebnije. Samo grešku. Ta zalutalost se neverovatno lako ispravlja čim se čovek poveže sa isceljujućim tokom čiste životne energije.

Da li oni koji imaju probleme te vrste uopšte hoće da sarađuju?

Njihov dolazak je već saradnja. Ali nije im uopšte lako da poveruju da za njih postoji drugačiji život. Još je teže zato što ni svet sa kojim žive ne može u to da poveruje.

Da li je bezgranična ljubav, strpljenje i razumevanje onog drugog ma ko to bio jedan od najjednostavnijih načina da se uspostavi harmoničan odnos?

Strpljenje i razumevanje su važni u svakom odnosu. A bezgranična ljubav je iznad čoveka, ne može on da je dosegne. Najviše što može, to je da voli kako zna i ume i da tu ljubav čuva po svaku cenu. Tako mu se duša otvara da kroz nju zablista bezgranična ljubav. Ali bezgranična ljubav ne može ničemu da služi, jer je ona iznad svega. Čim je uložimo u neki cilj, mi je ograničimo i zato izgubimo. A bez nje čovek ostaje nesrećna tvorevina u stalnoj potrazi za srećom.

Najjednostavniji i najlepši način da se živi jeste da se voli. Možemo da volimo tako da ljubav služi nama, a možemo da volimo i tako što ćemo mi služiti ljubavi. To su dva sveta. Kada nam ovo drugo poče za rukom, ceo život je ljubav. Tada sve što postoji volimo jer drugačije niti hoćemo, niti možemo.

Razgovor vodila: Jasminka Holclajtner